Šta su poremećaji ishrane i kako se leče?

Postoje dve vrste poremećaja ishrane - anoreksija nervoza i bulimija nervoza - koje karakteriše ekstremna zabrinutost zbog telesne težine i telesnog oblika.

U dva najčešća poremećaja ishrane spadaju anoreksija nervoza i bulimija nervoza čiji je zajednički imenitelj ekstremna zabrinutost zbog telesne težine i telesnog oblika. Ovi poremećaji se još opisuju i kao „strah od debljine“, „težnja ka mršavosti“, „fobija od težine“. Osobe koje pate od ovih poremećaja, a najčešće su to devojke i žene, određuju svoju vrednost gotovo uvek i isključivo na osnovu telesne težine ili telesnog oblika. One su zaokupljene mislima o svom izgledu i težini, neumorno izbegavaju da dobiju na težini ili „debljini“ pri čemu čine sve da bi bile mršave.

Karakteristično za anoreksiju i bulimiju jesu različita ponašanja usmerena na kontrolisanje telesne težine. Ta ponašanja uključuju ekstremne dijete, samoizazvano povraćanje, zloupotrebu laksativa i diuretika i preterano vežbanje. Takođe, kod anoreksije su pacijenti pothranjeni dok kod bulimije to ne mora da bude slučaj, jer su pokušaji pacijenata da se drže određene dijete isprekidani epizodama prejedanja. Opšta psihopatologija, koja se sastoji od širokog raspona neurotskih simptoma sa naročito izraženim depresivnim i anksioznim svojstvima, slabom koncentracijom i narušenim socijalnim funkcionisanjem prati oba poremećaja.

Stoga, kod anoreksija nervoze imamo sledeće karakteristike:

• Telesna težina se održava na razini manjoj od 85% od očekivane.
• Prisutan je izuzetan strah od gojenja, čak i u slučaju smanjene težine.
• Preteran uticaj težine i oblika tela na samoprocenjivanje ili odbijanje prihvatanja koliko je niska telesna težina ozbiljan problem.
• Kod žena u generativnoj dobi postoji amenoreja tj.odsustvo najmanje tri uzastopna menstrualna ciklusa.

S druge strane, kod bulimija nervoze imamo ponavljanje epizode prejedanja sa sledećim karakteristikama:

• Unos hrane u određenom vremenskom intervalu (npr. unutar 2 sata), pri čemu je količina hrane značajno veća nego što bi osoba pojela za isto vreme i u sličnim okolnostima.
• Doživljaj gubitka kontrole pri unosu hrane tokom epizode pri čemu se ne može prestati sa unosom hrane ili se ne može kontolisati šta i koliko se pojede.
• Samoizazvano povraćanje sa ciljem prevencije povećanja telesne težine.
• Zloupotreba laksativa, diuretika, sredstava za klistiranje.
• Preterano telesno vežbanje
• Prejedanje i ponašanje iz stavke 2 javljaju se najmanje dva puta nedeljno tokom 3 meseca.

Lečenje anoreksija nervoze i bulimija nervoze

Postoji uspešno stukturisani psihoterapijski pristup lečenju ovih poremećaja. Cilj svakog terapeuta je da razume zašto pacijent jede ono što jede, kao i od čega zavisi kada će jesti. Potrebno je pažljivo i detaljno se usredsrediti na epizode prejedanja pri čemu pacijent popunjava poseban obrazac o samopraćenju navika u ishrani. Takođe, neophodno je objasniti pacijentima svrhu kognitivno-bihejvioralnog modela.

Kod anoreksija nervoze a u zavisnosti od težine poremećaja može se indikovati i bolničko lečenje i to u slučaju velikog i brzog gubitka telesne težine pri čemu pacijent teži manje od 60% proseka osobe istih godina, pola i visine ali i prisustva komplikacija koje mogu ugroziti život, npr. hipokalijemija.

Kod suicidnih pacijenata lečenje podrazumeva i edukaciju pacijenta o vraćanju na normalnu telesnu težinu. To je često težak zadatak pošto mnogi pacijenti nisu došli na lečenje svojom voljom i ne vide potrebu dobijanja na težini. Očekivani minimalni ishod je da pacijent svake nedelje dodaje po 0,5 kg težine.

Kod bulimija nervoze iako je dijeta odgovor na prejedanje ona je psihološki faktor koji održava epizodu prejedanja. Samoizazvano povraćanje, upotreba laksativa i dijuretika podstiču prejedanje zbog uverenosti pacijenta da će se tim sredstvima smanjiti učinci prejedanja, što uklanja normalne barijere prema preteranom unosu hrane. Takođe, preterana zabrinutost zbog izgleda i težine povezana je sa osećanjem neučinkovitosti i bezvrednosti. Ukoliko je neka epizoda prejedanja bila izazvana kršenjem nekog od pravila dijete, npr. konzumiranjem čokolade, zapravo znači da rigidna pravila prehrane podstiču povremeno prejedanje.

Pacijentima se prilikom lečenja objašnjava da ne treba težiti tačno određenoj težini, već prihvatiti raspon težine, u zavisnosti od slučaja, od 3 kg. Taj raspon ne bi trebalo da bude ispod 85% standardne težine jer bi u tom slučaju došlo do psiholoških i fizioloških pojava koje prate izgladnjivanje dok prevelika ograničenja u ishrani podstiču pacijente na prejedanje.

Ovi poremećaji utiču negativno na fizičko zdravlje, poremećaj elektolita, povećanje pljuvačnih žlezda koje bolesnicama daju bucmasti izgled, povremene otoke, neredovne menstuacije i oštećenje zuba. Potrebno je znati da laksativi i sredstva za povraćanje nemaju objektivni učinak na telesnu težinu, pri čemu samoizazvano povraćanje ne izbacuje svu količinu hrane.

Takođe, trebalo bi razgovarati sa pacijentima i o negativnom učinku dijete. Ovde je potrebno spomenuti da postoje tri vrste dijete: izbegavanje unošenja hrane određeno vreme, izbegavanje uzimanja određene vrste hrane i ograničavanje ukupne količine pojedene hrane. Prisutno je i odstupanje od rigidnih pravila hranjenja, naročito u periodu stresa, te pacijent to tumači znakom slabe kontole a ne greškom u samim pravilima.

Određivanje obrasca redovnog unosa hrane je jako važno. Pacijent treba da ograniči unos hrane na 3 do 4 planirana obroka svakog dana, uz još 1 do 2 planirana laka obroka. Retko kad interval između dva obroka treba da bude duži od 3 sata i pacijent mora tačno znati kada će ponovo jesti. Ovaj obrazac unosa hrane mora imati prednost nad svim drugim aktivnostima. Između tih intervala pacijent se mora suzdržavati od hrane. Neki pacijenti odbijaju ili oklevaju da uzimaju obroke ili užine smatrajući da će to dovesti do povećanja telesne težine. Njih treba razuveriti, jer uvođenje obrasca unosa hrane smanjuje frekvenciju epizoda prejedanja. Za vreme obroka potrebno je usredsrediti se na hranu a ne neku drugu aktivnost, na primer, gledati TV ili koristiti telefon.

Sva hrana bi trebalo da bude servirana na tanjiru, ne sme se jesti direktno iz kutija ukoliko je hrana poručena i/ili kupljena jer se tako smanjuje kontrola količine hrane koja se unosi. Trebalo bi napraviti spisak aktivnosti kao alterantivu prejedanju i podstaći pacijenta da zapiše sve vrste hrane koju izbegava da konzumira zbog mogućeg učinka na telesni izgled i težinu, te da kategorizuje hranu u četiri grupe - od lakše do teže. Terapeut će potom preložiti da pacijent svake nedelje konuzmira hranu iz tih grupa. Ukoliko pacijent malo jede, potrebno je predočiti da je neophodno konzumiranje više hrane sve dok ne unese barem 1500 kalorija dnevno.