Razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta

Ovaj članak ima za cilj objasni osnovne razlike izmedju psihijatra, psihoterapeuta i psihologa kao i da otkloni sumnje koje možda imate kada Vam je potrebna stručna pomoć.

U današnje vreme, mentalno zdravlje više ne predstavlja tabu temu i zbog toga se sve više ljudi obraća profesionalicima za pomoć. Međutim, i dalje postoji izvesna dilema kako takva vrsta pomoći izgleda i kome se tačno treba obratiti. Ova dilema je naročito izražena u istočnoj Evropi, gde ljudi uglavnom pretpostavljaju da se mentalno zdravlje odnosi isključivo na ljude sa teškim psihičkim oboljenjima što u praksi nije slučaj.

Psihijatar

Psihijatrija je grana medicine koja se bavi mentalnim zdravljem a psihijatar je doktor koji je specijalizovao mentalno zdravlje i obično radi u psihijatrijskim bolnicama otvorenog ili zatvorenog tipa. Psihijatar je zadužen za dijagnozu, prevenciju i farmakoterapiju psihijatrijskih poremećaja ili mentalnih bolesti.

Od tri tipa profesija koje će ovde biti predstavljene i bave se mentalnim zdravljem, psihijatar je jedini koji može da prepisuje lekove svojim pacijentima. Posao psihijatra u mentalnoj instituciji je veoma zahtevan i stresan i uključuje rad sa ljudima koji pate od teških mentalnih oboljenja čije su manifestacije često nepredvidive i koje često utiču i na fizičko zdravlje. Pacijenti sa mentalnim oboljenjima često ni sami ne razumeju šta im se dešava, pa je odgovornost psihijatra da dijagnostikuje oboljenje i odredi odgovarajuću terapiju. Ovo nije nimalo lak zadatak, jer ne postoje fizički testovi koji se mogu obaviti u svrhe dijagnoze, tako da psihijatar koristi samo razgovor sa pacijentom i observaciju. Poremećaji sa kojima se psihijatri susreću dele se u dve opšte kategorije: psihoze i neuroze.

1. Psihoze, ili psihotična oboljenja su teška mentalna oboljenja koja značajno ograničavaju pacijentov svakodnevni život i često se manifestuju kroz poremećenu percepciju realnosti, poput halucinacija, iluzija, inkoherentnog govora i poremećaja mišljenja, paranoidnog ponašanja, itd. Najpoznatiji primer psihotičnog poremećaja je šizofrenija. Terapija pacijenata sa psihotičnim poremećajima najčešće uključuje primenu farmakoterapije koju prepisuje psihijatar.
2. Neurotični poremećaji, sa druge strane, su manje teški i uključuju stanja kao što su depresija, fobije, anksioznost i panični napadi. Osobe koje pate od neurotičnih poremećaja obično razumeju da imaju problem, ali nisu u stanju da ga prevazidju bez eksterne pomoći. Iako i neurotični poremećaju mogu zahtevati farmakoterapiju, ona se najčešće i sa najboljim učinkom koristi u kombinaciji sa psihoterapijom koju pruža psiholog i ili psihoterapeut.

Psiholog

Psihologija je nauka koja se bavi proučavanjem percepcije, pažnje, mišljenja, osećanja, inteligencije, motivacije, ponašanja, tipova ličnosti i mnogih drugih aspekata čovekove ličnosti. Zbog tako širokog spektra proučavanja, psihologija nalazi primene u korporativnim okruženjima, sportu, medijima, školama, bolnicama, forenzičkim istraživanjima itd.

Ustvari, može se slobodno reći da je psihologija primenljiva u bilo kojoj sferi društva, bilo kojoj populaciji i može biti interesantna ukoliko želite da otkrijete skrivene delove svoje ličnosti. Tačno je da psiholozi analiziraju ljude, ali to ne znači da, kako ljudi često pretpostavljaju, mogu da čitanju misli ili osećanja u neformalnom, socijalnom kontekstu. Psihološko testiranje se radi u profesionalnom okruženju i prati odredjene naučne metode. Poseta psihologu obično uključuje razgovor i testove koje psiholog koristi da bi izradio željenu procenu, koja može imati raznovrne ciljeve - od profesionalne orijentacije do kliničkog pregleda. Za većinu psiholoških testova ne postoji tačan ili pogrešan odgovor, sve je stvar lične interpretacije, percepcije, ličnog iskustva, trenutnog stanja i raspoloženja, kulture kojoj pripadamo i mnogo drugih faktora. Odgovori se onda porede sa statističkim tabelama, u cilju otkrivanja odredjenih poremećaja ili nesvesnih procesa o kojima osoba ne želi otvoreno da govori. Ukratko, psiholog se bavi proučavanjem ličnosti na različitim nivoima i u različitim kontekstima u okviru velikog broja profesija. Od psihijatra se razlikuje po tome što, iako postavlja dijagnoze nije lekar i ne prepisuje lekove.

Psihoterapija

Psihoterapeuti su specijalizovani psiholozi kliničke psihologije. Psihoterapija kao jedini instrument koristi razgovor, to jest verbalnu interakciju između terapeuta i klijenta. Za razliku od psihijatra, psihoterapeut ne dijagnostikuje poremećaje i ne prepisuje lekove. Takođe, ne koristi standardizovane testove kao psiholog i ne naziva ljude koji dolaze na konsultacije pacijentima već klijentima jer takvom nominacijom zapravo ukazuje na ravnopravnost. Kada klijenti dolaze kod psihoterapeuta to nije pregled, već seansa. Takve seanse obično traju izmedju 50 i 60 minuta, održavaju se jednom nedeljno, u isto vreme i na istom mestu zbog kontinuiteta podrške.

Psihoterapeut najpre teži da ostvari funkcionalnu terapeutsku vezu sa svojim klijentom, i da onda zajedno, rade na rešavanju problema zbog kojih je klijent došao. Dakle od profesionalaca koji se bave mentalnim zdravljem, psihoterapeut je jedini koji svaku osobu posmatra kao zasebnu ličnost i tako se prema njoj i ophodi. Psihoterapija još uvek nije priznata kao izdvojena nauka, pa se još uvek posmatra kao grana psihologije, ali i ona ima svoje grane koje se izdvajaju po metodologiji. Tako na primer postoje:

1. Psihodinamička psihoterapija (moderan naziv za psihoanalizu koja se povezuje sa Frojdom) koja se fokusira na sećanja i iskustva iz ranog detinjstva, na nesvesne nagone, odnose sa primarnom porodicom - obično majkom i ocem - kao referentnim odnosima sa sve druge odnose koji se stvaraju u životu, kao i iskustvima iz ranog detinjstva. Psihodinamička terapija nema određeni broj seansi i često traje godinama.
2. Kognitivno bihevioralna terapija (KBT) je terapija koja se bavi kognicijom i ponašanjem, to jest razlozima zbog kojih odredjene misli navode ljude da se ponašaju na određeni način. KBT je kratka terapija koja se fokusira na određeni problem i koristi specifične ciljeve i prati odredjeni redosled u rešavanju problema. Kako potiče od kognitivne psihologije, ova vrsta psihoterapije smatra se najviše naučnom metodom, jer koristi testove, ili materijale slične onima iz psihologije. KBT je veoma efikasna kada se radi o klijentu koji je veoma depresivan i poremećeno mu je dnevno funkcionisanje (spavanje, ishrana, higijena) i tada se radi na modifikovanju ponašanja i/ili misli kako bi se klijent vratio u normalno dnevno funkcionisanje i onda nastavio sa drugom vrstom terapije koja će se detaljnije baviti depresijom.
3. Humanističke psihoterapije (usredsređene na osobu, Geštalt terapija i dr) fokusiraju se na koncept funkcionalne terapeutske veze izmedju terapeuta i klijenta i teže da verbalizuju i analiziraju ono što se dešava u terapeutskoj sobi pri čemu terapeut primenjuje znanje na ostale odnose u životu klijenta.

Postoje i druge vrste i podvrste psihoterapije, ali većina njih se zasniva na nekoj od gore navedenih.

Na kraju, trebalo bi napomenuti da bi svaki terapeut, pre svega, trebalo da ostvari dobru komunikaciju ali i terapeutsku vezu sa svojim klijentom u prijatnom prostoru u kome mogu da se osećaju bezbedno i opušteno da bi stekli poverenje i razgovarali sa svojim terapeutom o najintimnijim stvarima.